П. М. Кольцов А. С. Тасмағамбетов



Pdf көрінісі
бет17/27
Дата06.03.2017
өлшемі10,6 Mb.
#8086
1   ...   13   14   15   16   17   18   19   20   ...   27
(heroDosan)»
  poem)
The main  issue  in the historical  poems -  actual  social,  political  happenings,  folk's uprisings  in 
the XIX century which  played  role and  was a  core  subject  for many  poet's  creations  were  mentioned 
in SattigulZhangabylov's  "Dosanbatyr" work.
Key words: historical  poem,  heroes'  poem,  historical,  poem-epos,  folk's  poet,  folklore genre, 
biographical  information,  bibliographical  facts.
УДК 811.111
B uzhum ova  P.Z.  - senior 
teacherof WKSU  after M.Utemisov.
E  -mail:  aldabuzhumova@gmail.com
PH R A S E O L O G IC A L  V A R IA B IL IT Y   IN  M ODERN  EN GLISH
А ннотация.  The  given  article  treats  the  problem  of  phraseological  variability  which  has  a 
specific feature  in the  language development.  Phraseological  variability  is a natural  part of  linguistic 
system  of  language.  There are the following  types of phraseological  units according  to the  function 
of variability:  phraseological variants,  phraseological  variats.
Key  words:  phraseology,  language,  method,  variant,  variat,  meaning,  unit,  verb,  noun,
identity.
The  process  of variability  plays  an  important  role  in  linguistics  and  has  a  great 
specific  feature  in  the  language  development.  At  the  present  time  the  problem  of 
English  phraseology  is  treated  by  two  theoretical  schools,  that  of  prof.  N.N.Amosova 
and that of prof. A.V.  Koonin  [1].
Prof  N.N  Amosova  has  elaborated  the  contextual  method  of  study  of 
phraseological  units.
She  doesn't  speak  about  the  wide  context  and  the  structure  of  phraseological 
units.  She divides  phraseological  units  into  idioms and  phrasems.
Idioms  are  singled  out  according  to  the 
principle  of 
existence  of  entire 
meaning,  which  is  based  on  the  weakening  of  lexical  meaning  of  components. 
Phrasemes  are  pointed  out  according  to  the  principle  of  existence  of  phraseologically 
bound  meaning.  In  other  words,  one  group  is  singled  out  on  the  basis  of  semantic 
principle  and  the  other  group  on  the  basis  of  structural-semantic  principle.  Classical 
examples  of  phrasemes  are:  «white  lie»,  «husband's  tea»,  «small  hours»,  «the  fair 
sex»,  «capital  crime».
According  to  the  point  of  view  of  prof.  Koonin,  structural-semantic 
classification  of phraseological  units  has 4  classes:
1) 
nominative 
phraseological 
units; 
2) 
nominative-communicative 
phraseological  units;  3)  phraseological  units  of  non-nominative  and  communicative 
character;  4)  communicative  phraseological  units.
The  first  class  is  presented  by  word  combinations  with  one  notional  word  and 
composite combination of the type  «wear and tear»,  «well  and  good».
The  predicative structure of the type  «as the  crow flies» and  partially predicative 
phraseological  units  of  the  type  «see  how  the  land  lies»  also  refer  to  this  class.  The 
second  class  may  be  presented  by  verb  combinations  which  are  transformed  into 
sentences  when  the  verb  is  used  in  the  Passive  Voice.  The  third  class  includes 
interjectional  word  combinations  and  a  few  number  of  interjections  with  the 
predicative structure.

The  fourth  group  consists  of  proverbs  and  sayings.  Motivation  and  non­
motivation  of  meanings  haven't  been  taken  into  consideration  in  this  classification, 
because these semantic  peculiarities are  not connected with  any  other  structural  type  of 
the  phraseological  unit and  as the  consequence  of  it couldn't  be  one  of the  differential 
features.  So,  having  analysed  the  two  basic  conceptions  of  classification  of 
phraseological  units,  it  is  not  difficult  to  mark  that  they  are  based  on  the  degree  of 
study of specific features of the  phraseological  meaning.
N.N  Amosova  propounds  the  theory  of  phraseologically  bound  meaning  which 
is  understood  as  meaning  of  semantically  realized  word,  depending  from  a  single 
possible  indicating  minimum.  A.V.  Koonin  thinks  that  the  specific  features  of  the 
praseological  unit  must  be  established  not  only  on  the  semantic  basis  but  with 
consideration of their structural  pecularities.
For  the  conception  of  N.N  Amosova  the  rigid  approach  is  characteristic  for 
variability.  At  the  same  time  phraseological  units  with  substitutional  notional 
components are treated  by the  linguist not as variants  (  i.e.,  in  the  limit of  identity),  but 
as  different  ,  though  synonymic  phraseological  units,  because  the  very  fact  of  lexical 
variability  is at variance with the essence of  idioms as units of constant context.
The  adherents  of  a  wide  comprehension  of  variability  (V.T.  Arkhangelsky, 
V.N.  Teliya,  L.A.  Bolgova)  consider that  lexical variability  may touch  upon the  plan  of 
content of a  phraseological  unit,  acquiring the character of  a two -  sided  or structural  -  
semantic  variability.  Then,  according  to  this  point  of view,  in  the  limit  of  identity  of 
phraseological  units  not  only  the  connotative  variations,  but  also  the  famous 
modifications  of  the  significative  aspect  of  meaning  are  possible.  For  the  narrow 
approach  to  variability  presented  in  the  works  of  A.V.Koonin,  1.1.  Chernyshova, 
Yu.Yu Aveliani,  L.I.  Roizenzon,  S.G.  Gavrin  the  restriction  of the sphere  of variability 
within  the  limits  of  formally-structural  changes,  not  affecting  semantics  of 
phraseological  units  is  characteristic.  Phraseological  variability  enters  the  language  as 
totality  of  variants  and  substitution  of  phraseological  variants  is  restricted  by  the 
narrow  circle  of  words-substitutes,  fixed  in  the  language.  Their  substitution  is  not 
conventional.
Variability  fulfils  the  function  of  differentiation  of  variants  according  to  the 
following  parameters:  1)  functional-stylistic  (differences  in  stylistic  modulation,  usage 
in  this  or  that  functional  style),  e.g.,  "to  blow  (let  off)  steam-"to work  off steam";  "to 
stretch  a  point",  "to  stretch  at  a  bit";  socio-linguistic  (differences  in  social  and  areal 
usage),  e.g.,  "to  sweep  something  under  the  carpet"-  A.E,  "to  sweep  something  under 
the  rug"  (to keep something secret).
The  increase of variation  row and  its shortening  is typical  of phraseological  units 
as  in  the  examples:  "to  show  the  white  feather"-"to  show  cowardice".  Initially  it was 
"to  mount  (fly)  the white  feather  ".  Variability  is the  linguistic  category which  doesn't 
contradict  the  categorical  characteristic  of  a  phraseological  unit-its  stability  in  the 
system of a  language.
Many  linguists  consider  that  on  the  semantic  level  there  exists  proportional 
independence  between  stability  and  variability  of  phraseological  units.  Stability  may  be 
treated as many leveled notion, which  includes extra-linguistic and  linguistic factors proper, 
defining the degree of stability of the phraseological  unit as the vocabulary unit.  Stability  is 
the  categorical  feature of  phraseological  units  in  comparison with  variability which  cannot 
be regarded as constant characteristics of a definite  language unit.
The  notion  of variability  of  a  language  was  subjected  to  the  deep  study  on  the 
part  of  linguists  and  the  questions  of formal  and  semantic variability  have  been  treated 
on  all  levels  of  Germanic  languages.  But  at  the  same  time  it  is  necessary  to  mention 
that  some  problems  of  a  phraseological  unit  have  recently  got  its  generalized

theoretical  understanding  and  linguistic  status.  That  is  why,  the  problem  of 
phraseological  variability attracts the attention  of many  linguists  in  the very  moment of 
the development of language study.
The  term  "phraseological  variant"  was  first  introduced  by  the  professor  A.V. 
Koonin  (1)  and  the  problem  of  phraseological  variability  is  considered  to  be  a 
characteristic peculiarity of  English  phraseology.
The  first  monographic  investigation  in  this  branch  became  the  work  of 
N.A.Stebelkova  [2], which was based  on the  phraseological  theory of A.V.Koonin.
The  purpose  of  this  work  is  to  define  the  phraseological  variability  from  the 
point of identity.
The  structural  -   semantic  characteristics  serves  as  the  object  of  this 
investigation.
The subject of study  is a variability of phraseological  meaning.
We  try  to  find  out  the  solution  of  the  following  problems:  1)  the  attempt  of 
defining the volume of the semantic  invariability which  is a  basic categorical  feature  of 
the  phraseological  unit;  2)  the  study  of  characteristics  features  of  variants  and 
phraseological  synonyms.
The work  is  made  by  means  of occasional  and  entire  selection  of phraseological 
units  and  phraseological  variants  of  Modern  English,  used  in  belles-lettres, 
phraseological  dictionary of Koonin and other  linguistic dictionaries.
There  is  no  doubt  that  one  of  the  characteristics  features  of  Modern  English 
phraseology  is a wide development of variability.
Phraseological  variants  are  such  types  of  phraseological  units,  identical  to  each 
other  by their  quantity  and  quality of  meaning,  stylistic  and  syntactic  functions  and  by 
the  combinations with  other words,  but  different  in  lexical  composition  or word  forms 
or  in  the  word  order.  Phraseological  variants  are  classified  into  8  groups.  Variational 
phraseological  unit  is functioning  in  the  language  as  a  combination  of  its variants,  that 
is  why,  the  substitution  of  the  components  is  limited  by  a  few  number  of  words- 
substitutes,  fixed  in the  language,  and  is  not frequent.
There  are  three  types  of  phraseological  units  according  to  the  function  of 
variability.
Phraseological  variants  which  are  characterized  by  the  identity  of  their 
connotative  and  significative  aspect  of  meaning.  Lexical  variants,  e.g.,  "bear  (give  or 
lend)  a  hand";  'fall  on  one's feet  (or  legs)';  'give a  (or the)  green  light';  '  a friend  at (or 
in)  court';  'bear  (or  lead)  a  charmed  life  (or  existence)'.  Grammatical  variants  are 
divided  into:  a)  morphological  'in  the  deep water  or  deep waters',  'the  Procrustes'  bed 
or  the  Procrustean  bed';  b)  syntactical  "take  away  somebody's  breath  or  take 
somebody's  breath  away  ";  c)  morphologo-  syntactical  "pay  nature's  debt  or  pay  the 
debt  of  nature",  "the  promised  land  or  the  land  of  promise  ".  Lexico-grammatical 
variants  are  divided  into  :  a)  lexico-  morphological,  e.g.,  "keep  one's  eye  (or  eyes) 
peeled"  is  identical  to  "keep  an  eye  peeled";  "a  lot of  (much)  water  has flowed  (flown) 
under  the  bridge  (or  bridges)  since....  ;  b)  lexico-syntactical  variants  "bad  news  has 
wings"  or  "  ill  news flies fast",  "every  tub  must  (or should)  stand  on  its  own  bottom", 
"let every tub  on  its own  bottom".
Positional  variants  of  two  types:  one  structural  variants  "dot  the  i's  and  cross 
the  t's  or  "cross  the  t's  and  dot  the  i's",  "off  and  on"  or  "on  and  off".  Quantative 
variants of two types:  variants with shortening  the elements  "be  in for  it"  or  "be for  it" 
and  variants with  adding  the  elements  "lead  somebody  a  dance"  or  "lead  somebody  a 
pretty dance".
As  for  variats,  they  are  identical  only  by  their  significative  aspect  of  meaning 
and  different  in  the  connotative  aspect,  i.e.  expressive-emotional  colouring,  having

different  images or characterized  by different sphere  of distribution.  The  examples may 
be  as  follows:  'to  go  the  whole  way  -to  go  the  whole  shoot',  'to  throw  one's  weight 
about-to chuck one's weight about',  'to set the Thames on fire',  'to burn  the Thames  '.
Phrase  forming  variations -a   series  of  independent  units.  But  lexical  variability 
in  this type  of phraseological  units  is a cause  of appearance  of quite  different meanings 
as  in  the  examples:  "to  steer  a  middle  course",  "to  stear  the  right  course"  "to  steer  a 
steady course".  Variability of  lexical  units touches upon  all  nuclear components.  In  this 
work,  investigation  of  dictionary  material  shows  that  the  development  of  variability 
may be done  in  respect to all  the three nuclear components of phraseological  units:
а)  In  respect to verb  ,  e.g.,  "to  draw  (make,pull,wear)  a  long face";  b)  in  respect 
to  the  middle  component  "to  come  to  a  bad  (no  good,  nasty)  end";  c)  in  respect  to 
noun:  to  keep  a firm  hand  (hold grip)  on  somebody;  d)  in  respect to all  components at a 
time,  e.g.,  "to  put (present, show)  a bold  (good)  face  (front)  on  something".
When  analyzing  phraseological  units  with  alternatives  "one's  and  smb's"  it  is 
clear  that  they  differ  in  direction  of  action,  i.e.,  their  subjective  and  objective 
orientation:  phraseological  convertives  expressed  by subjective-  objective  relations are 
subdivided  into  three  big  groups:  1)  phraseological  convertives,  expressing  social 
relations  ;  2)  phraseological  convertives,  expressing  relations  between  the  event  and 
individual;  3)  phraseological  convertives,  expressing  relations between  events.
To the first group we can  refer phraseological  convertives with  meanings:
1)  "to scold,  to swear, to curse,  run  down"  ,  e.g.,  "give smb what for ,  (get what 
for),  call  (put)  somebody on  the carpet,  be  (find  oneself)  on the carpet";
2)  give  smb  the sack,  fire  (smb),  to  be fired,  e.g.,  give somebody the  key of the 
street,  (get  the  key  of the  street),  give  the  mitten  (walking  papers,  kick,  foot,  air),  get 
the  mitten  (walking  papers,  kick, foot, air).
3)  ruin  smb,  spoil  smb,  be  going  to  rack  and  ruin,  send  somebody  to  his 
account,  be  called  to  one's  account,  burst  smb's  boiler,  (burst  one's  boiler),  send 
somebody to the chair,  "go  (get)  to the chair ".
4)  to  give  power  ,  (to  have  power  ),  give  somebody  the  run  of,  (have  the  run 
of),  give free scope to somebody,  (have free scope).
5)  win  by a neck -lose  by a  neck;
б)  to  give  smb  a  chance  to  do  smth;  give  somebody  a  fair  show-get  a  fair 
show,  give  somebody  his  chance  -le t  the  chance  slip,  lose  one's  chance,  take  one's 
chance;
7)  to come to agreement ,being  to terms, come to terms,  bring  into  line with.
8)  "force  out",  "make  way  for  smb"  get somebody  out of  the way,  (get  out  of 
the way),  give  place -take  place
In  the  course of  analysis we  have come to the conclusion  that  in  actual  speech  and 
literary  compositions  phraseological  units  may  vary,  especially  it  may  happen  so,  when 
writers  in their works can substitute or drop some components of phraseological  units.
Being so expressive,  phraseological  units and their variants of all  kinds are often 
changed  by writers to  produce  a  certain  effect or  evoke  a certain  image  in  the  minds of 
readers,  e.g.,  'How  she  is  threatened  with  a  spoon  of  bone'.  Here  the  phraseological 
unit 'to  be  born with  a silver spoon  in  one's mouth'  has been  changed  by the writer.
Some authors masterfully use this opportunity of the  language,  because semantic 
integrity  of  a  phraseological  unit  may  not  be  broken  due  to  the  general  usage  of  the 
language  unit.
The  problem  of the  phraseological  unit  is connected with the general  problem of 
variability  in  the  language  and  with  the  understanding  of  the  object  of  phraseological 
proper as the science.

So,  having  reached  the  aim  of  the  given  scientific  article,  we  can  allow  the 
following  conclusions  :
Phraseological  variability  is  a  natural  part of  linguistic system  of  language.  The 
study  of  phraseological  units  in  English  has definitely  acquired  its  linguistic status  and 
theoretical  understanding.  The  wide  development  of 
phraseological  variability, 
phraseological  synonymy  and  phraseological  convertibility  is  characteristic  of  Modern 
English.  Various  types  of  phraseological  units  are  investigated  by  different  scholars 
studying  the  problems  of  language  variations,  namely,  in  phraseology.  Phraseological 
variability  is often  used  in  literary works  .
There  is  no  unique  opinion  on  the status of convertives.  Some  scholars consider 
convertives alongside with  antonymy  ,  others see  in  it the source of synonymy.  A great 
number of scholars regard convertibility as the  independent category.
In short, the main source of phraseological variability is the verb  in  English, as a part 
of speech, and  it plays an  important role  in the system of phraseological variability.
Literature
1.  Koonin A.V.  A Course of Phraseology  in  Modern  English.  -  M.,  1986
2.  Stebelkova  N.A.  Variability  and  Structural-  Semantic Aspects  of  Identity of 
Phraseological  Units.  -  M.,  1978
Буж умова П.З.
Қ азіргі зам анны ң ағы лш ы н  тілінің ф разеологиялы қ  нүсқасы.
¥сынылып  отырған  мақалада  фразеологиялық  нұсқалары  қарастырылады,  әсіресе  тілдің 
даму өзгеше ерекшесі. Фразеологиялық нұсқасы-тілдің лингвистикалық жарашлыс тану бөлімі.
Түйін сөз:  фразеология, тіл, әдіс, нұсқа түрі, мағна,  бөлік, етістік, зат есім,  сәйкестік
Буж умова П.З.
Ф разеологическая вариативность в  современном английском  язы ке.
В  статье  расматривается  проблема  фразеологичекой  вариативности,  которая  имеет 
специфическую особенность в развитии языка.
Фразеологическая вариативность-  естественная часть  лингвистической  системы  языка. 
Существуют  следующие  типы  фразеологических  единиц  согласно  функции  вариативности: 
фразеологические варианты, фразеологические вариаты.
К лю чевы е  слова:  фразеология,  язык,  метод,  вариант,  вариат,  значение,  единица, 
глагол, существительное, тождество.
УДК:  811.512.122:81373.422
Ж .Т .Б ел асар о в а,  PhD докторанты, Абай ат. ҚазҮПУ
E  -m a il: zhaidar77@ mail.ru;
Қ А ЗА Қ  Т ІЛ Ш ІҢ  Т А РИ Х И  Г Р А М М А Т И К А С Ы Н Ы Ң  З Е Р Т Т Е Л У І 
Т У Р А Л Ы
Аннотация: Мақалада қазақ тілінің тарихи грамматикасының зерттелуі қарастырылған.
Түйін сөз:  морфология,фонетика,тіл тарихы, тарихи грамматика,бір буынды сөздер
Қазақ  тіл  білімінде  морфологияның  эр  алуан  гылыми  мэселелері  біршама 
зерттеу  нысаны  болып  келеді.  Көптеген  гылыми  зерттеулерде,  кандидаттық 
диссертацияларда жеке грамматикалық түлгалардың  ерекшелігінен бастап,  оның 
гылыми-теориялық жагы  зерттеліп,  тілдік қолданыстагы  сипаты  мен мағыналық 
қүрылымы қарастырылуда.

Қазақ  эдеби  тілінің  алғашқы  теориялық  тұғырын  жасаушы  Ахмет 
Байтұрсынүлының,  Құдайберген  Жүбановтың,  Сэрсен Аманжоловтың  еңбегінен 
бастап,  қазақ  морфологиясының  қалыптасуы  басталды  деп  санауға  болады. 
Сонымен  бірге  қазақ  эдеби  тілінің  морфологиялық  құрылымы  М.Балақаев,
І.Кеңесбаев,  Ғ.  Мүсабаев,  А.  Ысқақов,А.  Хасенова,  Р.  Сыздықова,  Н.Оралбаева, 
Е.Жанпейісов,  Ғ.Қалиев,  М.Томанов,  Ә.Құрышжанов,  Ы.Маманов,  С.Исаев, 
Ә.  Төлеуов,  М.  Оразов,  А.  Салқынбай  т.б.  ғалымдар  еңбегін  ерекше  айтуға 
болар еді.
Морфология  деген  терминді  алғаш  ғылыми  сипатга  қолданған,  сөйтіп 
ғылыми  айналысқа  енгізген  профессор  С.  Аманжолов  болды.  Ал  бүл  аталған 
терминді  профессор  Қ.Жүбанов  “құрылыс”  деп  атап,  оған  өзіндік  ғылыми 
сипаттама береді.
Морфология  -   эр  түрді  сөз  таптарын  анықтап,  жүйелеп,  олардың 
грамматикалық  тұлғалары  мен  категорияларын,  сөздің  тұлғалануын  зерттейтін 
грамматиканың  бір  саласы.  Морфологияның негізгі  эрі  басты үғымы -  түбір  сөз 
жэне  сөзтұлға.  Қазақ  тіл  білімінің  алғашқы  зерттелу  кезеңінде  морфологиялық 
ілім,  көбінше,  синхрониялық  сипатта  қарастырылды.  Мүның  да  өзіндік  себебі 
болды,  өйткені  ең  алдымен  ана  тілінің  қазіргі  сипатын  жүйелеп,  оның  негізгі 
ерекшеліктерін  анықтап,  жазу  үлгісі  мен  орфографиялық  жазылу  дэстүрін 
қалыптастыру  басты  міндет  саналды.  Осыған  сэйкес  А.  Байтұрсынүлы 
зерттеулерінде  морфологиялық  термин  сөздер  жасалып,  оның  алғашқы  метатілі 
айқындалды.
Қ.  Жүбанов  тілдің  тарихына  қатысты  бірнеше  мақала  жазған:  “К 
постановке  исследований  истории  фонетики  казахского  языка”,  “Из  истории 
порядка  слов  в  казахском  языке”.  Осы  мақалаларында  автор  қазақ  тілі  тарихи 
тұрғыдан  бірінші  рет қарастырылып отырғанын ескерте  отырып,  тілдің тарихын 
зерттеудің  эртүрлі  тэсілдері  мен  жолдары  бар  екенінатапкөрсетеді.  “Изучение 
языка в  движении,  развитии делает необходимым условием  принцип историзма. 
Поскольку  история  языка  не  постигается  одним  тем,  что  в  состоянии  дать 
писменные  памятники,  то  не  остается  иного  пути,  кроме  использования 
материалов,  которые  поставляет  нам  сам  живой  язык,  в  силу  своей  природы 
представляющий 
собой 
накопление 
всей 
предшествующей 
истории 
человечества” 
-  
депжазадығалым. 
Қ.Жүбанов 
зерттеулері 
арқылы 
морфологияның  тарихи  аспектілерітолық  эңгіме  болмағанымен,  бірінші  реет 
синтаксистегі  сөзтіркесінің  тарихы  туралы  жайттар  ғылыми  талдауға  түседі. 
(Жубанов К.  Исследования по казахскому языку. -  Алматы, Наука,  1966)
Қазақ  тілінің  тарихына,  оның  морфологиялық  құрылымына  қатысты 
зерттеулер 
С. 
Аманжоловтың 
қаламынан 
шыққан 
еңбектермен 
тығыз 
байланысты. 
Мэселен, 
профессор 
Сэрсен 
Аманжоловтың 
“Элементы 
флективности  в  казахском  языке”,  “Тарихи  грамматика  курсына  керекті 
материалдар”, “Отыр” мен “тұр етістіктерінің тарихы туралы этюд”, “Памятники 
древнетюркской  письменности  и  их  отношение  к  современным  тюркским 
языкам”  т.б.  деп  аталатын  зерттеулері  шын  мэніндегі  тарихи  грамматиканьщ, 
соның ішінде тарихи морфологияның бастауы  болды деп айтуға толық негіз  бар. 
Әсіресе,  С.  Аманжоловтың  “Тарихи  грамматика  курсына  керекті  материалдар” 
атты  зерттеуінің  маңызы  ерекше.  Алтай  Сэрсенүлының  ескеруінше,  бүл  еңбек 
қазақ  тілінің  тарихи  грамматикасы  курсын  жасаудағы  алғашқы  тэжірибе  болып 
табылады.  25  беттен  тұратын  зерттеу  жүмысында  автор  тарихи  грамматиканьщ 
зерттеу  нысаны  мен  оның  негізгі  дерек  көздерін  айқындайды,  зат  есімдер,  сан 
есімдер, сын есімдер тарихы туралы өзінің түжырымды көзқарасын көрсетеді.

Бір  буынды  сөздерге  қатысты  С.Аманжолов  мынадай  ой  айтады:  “Кейбір 
түркологтар барлық бір  буынды зат есімдер  алғашқы кезде көп мағыналы  болды 
деп  топшылайды.  Біздіңше,  мүны  барлық  бір  буынды  зат  есім  сөздерге  тэн 
зандылық деп қарауға болмайды.  Тіліміздегі қазіргі көп буынды зат есімдерге тэн 
омонимдік қасиет оларда да болған.  Мысалы біз (мы), біз (шило).  Мүның екеуі де 
фонетикалық өзгеріс арқылы осы қалыпқа келген” [ 2.326-6.].
Ғ.  Айдаров  -   көне  түркі  жазба  ескерткіштерін,  әсіресе,  Күлтегін 
ескерткішін  терең  зерттеген  ғалым.  Ол  еңбектерінде  ескерткіштер  тілінде 
кездесетін түлгалардың морфологиялық қүрылымына да мән беріп, жүйелі түрде 
қарастырады.  Мүралар  тілінде  кездесетін  атаулар  мен  олардың  грамматикалық 
түлғаларын сөз таптарына бөлген, мысалдармен тэптіштеп көрсеткен.
Қазақ  әдеби  тілінің  дамуы  мен  қалыптасуына,  қазақ  тіліндегі  жергілікті 
ерекшеліктердің  кездесу  себептеріне  жіті  назар  аударып,  тіл  тарихын  зерттеуде 
игілікті қызмет еткен ғалымның бірі F.  Мүсабаев.
Бүгінгі  сөз  мағынасын  анықтау  үшін  оны  топтар  мен  таптарға  жіктеу, 
синонимдігі  мен  омонимдігін  көрсету  ғана  болмайтынын  F.  Мүсабаев 
зерттеулерін  оқып  отырып  көз  жеткіземіз.  Ғалым  тілімізде  қолданыста  жүрген 
сөздер  мен  сөзтүлғалардың  ішкі  болмысы  мен  табиғатын  тану  үшін,  тарих 
тереңіндегі  қалыптасу  жолы  мен  мағыналық  жіктелісіндегі  заңдылықтарды 
анықтауға үмтылады.
Қазақ 
(түрік) 
тіліндегіжазбамүралардыүлыбайлықсанағанғалым 
“сарылаоқып, 
зерікпеймүқиятзерттей 
берсе, 
халық 
тарихының 
қоймасы 
қойынындағы  сан  алуанасылдар  мен  сан  қилы  қүпия  жүмбағына  шуға 
шақырғандай болады”-  дей келіп, үлы Далада көз сүрінер ескерткіш жазулардың 
қалғанын  тілге  тиек  етеді.  Ғалым  “Сонау  ескі  Еділ  мен  кэрі  Каспийден  бастап, 
бір  күндерде  бүкіл  түркі  халықтарының  алтын  бесігі  атанған  Алтайға  дейін 
немесе  заманның  үзақ  сонары  тоздырған  ала  сара  шөккен  Орал  тауының 
түстігінен бастап,  атағы өзіне сай Хан-Тэңіріні (6995) -  бүкіл әлемде белгілі биік, 
аспан  ханына  теңеген  жерлерді  иемденген  ата-бабаларымыз  болашағы  бар 
үрпағына  өз  заманынан  ескерткіш  етіп,  атаусыз  қалдырмауға  тырысқан  екен”  -  
депжазады.  (Мүсабаев Ғ.Қазақ тілі тарихынан.  Алматы,  1988.).
Ғалымның  тіл  тарихына  қатысты  жазғандары  білім  көкжиегінің  кеңдігін, 
арналы  білігін танытады.  Қазақ тіліндегі,  коне не  орта түрік тіліндегі сөздер  мен 
сөз  түлғаларды  ғана  сөйлетіп  қоймай,  тілдік  деректерді  ареальдық  бағытта, 
алтаистикалық  деңгейде  салыстыра,  салғастыра  зерттейді. 
Ғ. 
Мүсабаев 
салыстырған мысалдар дэйекті болып келеді.
М.  Қашқари  еңбегінде,  қазақ  тілінде  кездесетін  тілдік  деректер  мен  фин 
тіліндегі,  корей  тіліндегі  т.б.  сөздер  түлғалық  және  мағыналық  түрғыдан 
салыстырылып, жақындығы көрсетіледі:  суо -  болото,  су,  батпақ,  су жер; сэрку -  
боль,  болезнь,  сырқау;  олло  -   ловить-  аулау;  қаря  -   скот  -   қара  (бес  қара,  екі 
қара); қалла -  стена -  қала (қаласы бүзылмапты,  аққала соқты) т.б.
Профессор  Ғ.Мүсабаев  тарихи  грамматиканың  теориялық  мэселелеріне 
байланысты  өзінің  ғылыми  пікірлерін,  түжырымдарын  үсынған.  Әсіресе, 
автордың Махмүт Қашқари ең бегі туралы айтқан пікірлері  көңілге  қонымды.  XI 
ғасыр  ғүламасын “орта ғасырдағы  ғылымның  алыбы,  эріжетік лексиколог,  асқан 
грамматист,  тарихшы,  эдебиетші,  қысқасы  -   жогары  мәдениетті  галым 
дэрежесінде  танылады”  -   деп  тани  отырып,  оның  еңбегі  туралы  жазылған 
гылыми  жүмыстардың  деңгейіне  талдау  жасайды[  4.50-6].  М.Қашқариды  өз 
үлтына  меншіктеуге  эрекет етушілердің  барлыгын,  оның  жауабын  галымның  өз 
еңбегінен іздеу қажеттігін де жақсы ескертеді.

Ғалымның  тарихи  фонетика  мен  тарихи  морфология  туралы  да  айтқан 
пікірлері  бар.  Қазақ  тіл  білімінде  бүл  екі  саланың  аз  зерттелгенін  ескерсек, 
түжырымдары 
өзінің 
қүндылыгын  жогалтпайды. 
“Орхон  жазуы 
Талас 
өлкесінентараган”,  “жазу  Монгол  жерінде  хандық  қүрган  түнгюйлерге 
(түріктерге)  Жетісудан  тікелей  барган”,  Талас  алфавиті  шыгысқа,  батысқа, 
солтүстікке,  оңтүстікке дейінгі түркілерге тарап,  мың жарым жылдай өмір  сүрген 
деген өткір пікірлерінің мәні бар.
М.  Томанов  өзінің  “Қазақ  тілінің  тарихи  грамматикасы”  атты  зерттеу 
еңбегінде  Қазақ  тілінің  тарихын  жүйелеуге  ерекше  мэн  береді.  Тіл  тарихын 
жүйелеуде  ол  өзіндік  принцип  үстайды.  Ягни  тіл  тарихы  мен  оны  жасаушы 
халық тарихын бір-бірінен бөлек қарастыруга болмайды.  Сондықтан автор Қазақ 
тілінің  тарихын  “қазақ”  этнонимі  шыққан  кезеңнен  бастап  жүйелеуді,  ал  оның 
бастапқы бастау көздерін көне заманнан бастау керектігін үсынады.
Түркітануда  айтылып  жэне  біршама  қолдауга  ие  болып  жүрген  бірнеше 
жүйелеу түрлері  бар  еді.  Мэселен,  С.  Е.  Малов тілдердің жас мөлшерін былайша 
анықтап көрсетеді:
-  ең көне тілдер;
-  көне тілдер;
-  жаңатілдер;
-  ең жаңа тілдер.
М.  Томанов  С.  Маловтың  бүл  пікіріне  қосыла  алмайтынын  былайша 
түжырымдайды:  “...қазақ  тілінде  үяңдар  мен  қатаңдардың  ара  қатынасы  да 
шамалас,  рт,  лт,  нт  тэрізді  көне  дыбыс  тіркестері  де  екі  буынды  сөздер 
қүрамында  сақталган.  Бірақ  бүл  соңгы  ерекшеліктер  қазақ  тілінің  де  пэлендей 
жаңа  емес,  оның  қалыптаса  бастауы  да  сол  көне  дэуірлерде  болгандыгының 
дэлелі бола алады”
H. А.  Баскаков түркітілдерініңтарихынбылайшажүйелейді:
I.  Алтай дэуірі (б.з.д.  III гасыр);
2.  Хундэуірі (б.з.д.  III гасырдан -  б.з.  Ү гасыраралыгы);
3.  Көнетүркідэуірі (Ү-Х гасырлараралыгы);
4.  Орта түркідэуірі (Х-ХҮ гасырлараралыгы);
5.  Жаңатүркідэуірі (ХҮ-ХХ гасырлараралыгы).
Н.А.  Баскаков «К вопросу о классификации тюркских языков»  аттызерттеу 
еңбегінде:  «Формирование кыпчакско-ногайской подгруппы кыпчакских языков, 
к  которой  относятся  только  живые  языки:  ногайский,  каракалпакский  и 
казахский,  как это  мы  отмечали уже,  происходило  в  эпоху  распада  государства 
Золотой  орды  и  было  связано  с развитием других языков»  — депжазады.  [  7.121­
134-66].
Н.А.  Баскаковтыц  осы  жүйелеуіне  негіздей  отырып,  галым  М.Томанов 
қазақ тілінің қалыптасу жэне даму жолдарын былайша көрсетеді:
•  Түркі  бірлестігіне  дейінгі  дэуір;  Бүл  дэуірді  іштей Алтай бірлестігі жэне 
Хун бірлестігі деп бөледі:
•  Түркі  бірлестігі  дэуірі;  екі  кезеңге  ажыратылады:  Көне  түркі  қаганаты 
кезеңі  (Ү-Х гасырлар),  Орта түркі кезеңі (Х-ХҮ гасырлар);
•  Қазақ халық тілінің даму дэуірі (ХҮІ-ХҮІІІ гасырлар);
•  Қазақ  үлттық  тілінің  қалыптасу  дэуірі  (XIX  гасыр).  (М.Томанов  Қазақ 
тілінің тарихи грамматикасы Алматы,  1988.).
Қазақ  тілінің  даму  жолдарын  осылайша  белгілеген  галым  өзіндік  ішкі 
қагидага, үстанымгасүйенеді.  Ол, еңалдымен, халықтыңтарихы, екіншіден тілдегі 
қүрылымдық  заңдылықтар.  Әр  дэуірдегі  тілдің  сипаты  мен  ерекшелігіне  нақты

ғылыми  сипаттама  бере  отырып,  автор  олардың  фонетикалық,  лексикалық жэне 
грамматикалық  құрылымындағы  негізгі  ерекшелігі  мен  басты  белгілеріне 
тоқталады.  Өз кезеңінде жазылған ғылыми жэне эдеби шығармалар тіліне талдау 
жасап,  ондағы  дыбыстық  өзгерістер  мен  жіктелістерді  айқындап,  сол  заманның 
ерекшелігін  шығарып  отырады,  қазіргі  қазақ  тілімен  салыстыра  отырып,  тілдің 
даму жолдарын саралайды.
Ғалым  М.  Томанов  қазақ  тілінің  тарихын  терең  қарастыру  үшін  жазба 
еңбектерді терең зерттеу  керек тігінайтады.  Бүл  пікір  кейінгі  кездерде жазылған 
ғылыми  еңбектерде  кеңінен  қолдау  тауып  жүр.  Мэселен,  Ә.Құрышжанүлы,  Б.Е. 
Көмеков,  С.Ж.  Дүйсен  «Ескі  қыпшақ  тілі»  атты  еңбектерінде  «Көптеген  түркі 
тілдес  халықтардың,  алдымен,  қазақтардың  қалыптасуы  орта  ғасырлық 
қыпшақтар  тарихымен  тығыз  байланысты.  Қыпшақ  этносының  үлкен  үлкен 
топтары 
қырғыздардың, 
қарақалпақтардың, 
өзбектердің, 
татарлардың, 
башқұрттардың,  Кавказ  маңындағы,  Оңтүстік  Сібір  мен  Алтайдағы  түркі 
халықтарының  құрамына  қосылды;  қыпшақ  тайпалары  Орыс,  Грузия,  Армения, 
Византия,  Румыния,  Венгрия,  Мысыр  жэне  Сирия  халықтарының  тарихында  өз 
ізін қалдырды»  дейотырып,  осы елдерде жарық көрген тарихи еңбектерден қазақ 
тарихына қатысты деректерді іздеп табады.
Әдебиеттер:
1.  Жубанов К.  Исследования по казахскому языку. -  Алматы, Наука,  1966.
2.  КононовА.Н.  Грамматика  языка  рунических  памятников  (VII-IX  вв.). 
Л.,Наука,  1980.  с 326.
3.  Мүсабаев Г.Қазақ тілі тарихынан.  Алматы,  1988.
4.  Библиографический  словарь  отечественных  тюркологов.  -   М.,  Наука, 
1974.с50.
5.  Томанов М.  Қазақ тілінің тарихи грамматикасы.  Алматы,  1988.
6.  Салқынбай  А.Б.  Тарихи  сөзжасам.  Семантикалық  аспект.  -   Алматы, 
Қазақуниверситеті,  1999.
7.  Известия АН СССР.  Отделение литературы и языка.  - Т. XI.  Вып.  2.  - М., 
1952.  - С.  121-134
8.  Ә.Құрышжанүлы,  Б.Е.  Көмеков,  С.Ж.  Дүйсен  «Ескі  қыпшақ  тілі»  . 
Алматы, 2008.39-41  б.
Ж .Беласарова
Об исследовании исторической грам м атики казахского язы к а
В статье рассматривается исследование исторической грамматики казахского языка.
К лю чевы е слова:  историяязыка,  историческая грамматика,  однослоговые слова.
Z haidarkul  Belassarova 
Historical  g ram m ar of  Kazakh  language
The article considers the historical  grammar of  Kazakh  language.
Key words: Morphology,  phonetics,  history of  language,  one syllable word.

УДК 371.3:81*  243
Н у р уш ев а Т.И.-ст.преп.ЗКГУ 
К а д ы р га л и е в а  С.И.-ст.преп.ЗКГУ 
E-mail: Saule 0312@mail.ru
О С О Б Е Н Н О С Т И  И С П О Л Ь ЗО В А Н И Я  И Н Т Е Н С И В Н Ы Х  М Е Т О Д О В  В 
С Т А РШ И Х  К Л А С С А Х  С Р Е Д Н Е Й  Ш К О Л Ы
А ннотация.  Статья  посвящена  особенностям  использования  интенсивных  методов  в 
старших  классах  средней  школы,  а  также  результаты  анкетирования  учащихся  старших 
классов  общеобразовательных  школ  по  использованию  интенсивных  методов 
в  процессе 
обучения иностранному языку.
К лю чевы е 
слова: 
Интенсификация 
обучения, 
интенсивное 
обучение, 
коммуникативный,  когнитивный,  социокультурный  методы.
Расширение  международных  контактов  и  обозримость  перспектив  для 
специалиста,  владеющего иностранным языком,  создают благоприятные условия 
для того,  чтобы поднять престиж предмета  "иностранный язык"  во  всех учебных 
заведениях.  В  связи  с  этим  особенно  остро  встает вопрос  о  повышении  качества 
учебного  процесса по  иностранному языку,  о  поиске  новых,  более  эффективных 
методов и приемов обучения.
Одним  из  возможных  путей  преодоления  этих  недостатков  может  стать 
раннее  начало  обучения  иностранному  языку  при  создании  соответствующих 
условий и разработке принципиально новой технологии обучения  [1, С.  53].
Интенсификация  обучения  -  это  передача  большего  объёма  учебной 
информации  обучаемым  при  неизменной  продолжительности  обучения  без 
снижения  требований  к  качеству  знаний.  Повышение  темпов  обучения  может 
быть  достигнуто  путем  совершенствования  содержания  учебного  материала  и 
методов обучения  [2, С.  46].
Совершенствование  содержания  предполагает: 
рациональный  отбор 
учебного  материала  с  четким  выделением  в  нем  основной,  базовой  части  и 
дополнительной,  второстепенной  информации; 
соответствующим  образом 
должна 
быть 
выделена 
основная 
и 
дополнительная 
литература; 
перераспределение  по  времени  учебного  материала  с  тенденцией  изложения 
нового учебного материала в  начале  занятия,  когда восприятие  обучаемых более 
активно;  концентрацию  аудиторных  занятий на начальном  этапе  освоения  курса 
с 
целью 
наработки 
задела 
знаний, 
необходимого 
для 
плодотворной 
самостоятельной  работы;  рациональную  дозировку  учебного  материала  для 
многоуровневой  проработки  новой  информации  с  учетом  того,  что  процесс 
познания  развивается  не  по  линейному,  а  по  спиральному  принципу; 
обеспечение  логической  преемственности  новой  и  уже  усвоенной  информации, 
активное  использование  нового  материала  для  повторения  и  более  глубокого 
усвоения пройденного;

экономичное  и  оптимальное  использование  каждой  минуты  учебного 
времени  [3, С.  83].
Содержание интенсивного метода обучения иностранным язы кам .
Интенсивное  обучение  основывается  на  общедидактических  принципах  и 
на 
сугубо 
методических 
принципах: 
коммуникативный 
принцип, 
функциональность, ситуативность;
специальных  принципах:  речевой  активности  и  личностного  общения, 
поэтапно  концентрической  организации  предмета  и  процесса  обучения, 
личностно-ролевой коллективного взаимодействия.

Принципы 
личностно-ролевого 
и 
коллективного 
взаимодействия 
реализуются  через  использование  основного  приема  обучения-  игру.  Методика 
проведения игры:  игровое задание дается как вовсе не игровое,  вводится игра как 
незапланированная,  обязательна  реакция  учителя  после  того,  как  прошла  игра, 
игра стимулируется учителем,  во  время игры нельзя давать  неблагожелательных 
оценок, ученик не должен бояться ошибок.
И нтенсивные методы обучения иностранным языкам.
1.  Суггестопедический метод Г. Лозанова.
Суггестопедический  метод  обучения  представляет  собой  систему введения  и 
закрепления речевого материала в различных ситуациях общения, ориентированную 
на  создание  естественной  речевой  среды,  активизацию  обучающихся  в  процессе 
урока и мобилизацию скрытых психических резервов личности.
Эффективность  суггестопедической  системы  обучения  заключается  в  ее 
направленности  на  комплексное  развитие  личности  обучаемого,  на  одновременное 
развитие интеллектуальных, эмоциональных и мотивационных ее сторон  [4, С. 58].
2. 
Метод 
активизации 
резервных 
возможностей 
человека 
и 
коллектива (Г.А. Китайгородская).
Официальное  название  метода  Китайгородской  -  "метод  активизации 
резервных  возможностей  личности и  коллектива".  Занимаются  по  нему только  в 
группе,  допускается  и  в  большой  группе.  Задача  заключается  в  том,  чтобы 
предложить  учебному  коллективу  такую  современную  деятельность  учения, 
которая  была  бы  личностно  значимой  для  каждого  обучаемого,  сплачивала  бы 
людей  и  способствовала  активному  формированию  личности  через  систему 
взаимных межличностных отношений  [5, С.  73].
Исходя  из  основной  цели  интенсивного  обучения,  можно  выделить  два 
основных фактора,  которые характеризуют его:
1.  Минимально  необходимый  срок  обучения  для  достижения  цели 
(общение  в  пределах  бытовой  тематики)  при  максимально  возможном  для 
реализации  этой  цели  объема  учебного  материала  при  соответствующей  его 
организации,
2.  Максимальное  использование  всех  резервов  личности  обучаемого, 
достигаемое  в  условиях  особого  взаимодействия  в  учебной  группе  при 
творческом воздействии личности в ходе преподавания.
Метод основан на следующих принципах:
Принцип коллективного взаимодействия.
Основным  «средством»  овладения  предметом  становится,  таким  образом, 
общение с партнерами по группе.
Принцип  личностно-ориентированного  общения.  В  общении  каждый 
обучаемый  является  как  воздействующим,  так  и  подвергаемым  воздействию.  В 
этих  условиях  процесс  формирования  личности  обусловлен  отношением 
человека к человеку, их общением.
Принцип 
ролевой  организации  учебно-воспитательного  процесса. 
Ролевое  общение  -  это  одновременно  и  игровая,  и  учебная,  и  речевая 
деятельность.  Если  с  позиции  учащегося  ролевое  общение  -  игра,  то  с  позиции 
преподавателя -  это основная форма организации учебного процесса.
Принцип  концентрированности  в  организации  учебного  материала  и 
учебного  процесса.  Этот  принцип  характеризует  не  только  качественную,  но  и 
количественную  специфику  интенсивного  общения.  Большой  объем  учебного 
материала,  особенно  на  начальном  этапе  обучения,  дает  возможность  уже  на 
первом занятии организовать ситуации,  максимально приближенные к реальному 
общению.

Принцип полифункциональности упражнений.
3.  Эмоционально-смысловой м етодИ .Ю .  Шехтера.
Метод 
Шехтера 
— 
эмоционально-смысловой 
подход 
к 
обучению 
иностранным  языкам  —  научное  направление  в  лингвистике,  утверждающее,  что 
освоение  чужого  языка  должно  идти  подобно  порождению  речи  на  родном  языке. 
Метод  Шехтера  относится  к  прямым  интерактивным  игровым  методам 
интенсивного  обучения.  Его  автором  является  российский  ученый  —  лингвист  и 
педагог Игорь Юрьевич Шехтер. По сути, предлагается осваивать иностранный язык 
самым естественным способом, так же, как дети учатся говорить на родном языке, не 
имея еще ни малейшего представления о самом существовании грамматики.
На  первом  этапе  начального  цикла  обучения  ученику  предоставляется 
возможность  слушать  иностранную  речь  до  тех  пор,  пока  он  не  начнет 
понемногу улавливать общий смысл услышанного,  постепенно преодолевая свой 
страх перед иностранным языком и утверждаясь в мысли,  что  освоение языка на 
уровне родного вполне осуществимо.
На  втором  этапе  первого  цикла,  когда  иностранная  речь  уже  не  кажется 
тарабарщиной,  слушатель  может  не  просто  заниматься  языком,  а  прожить  эти 
три  часа  занятия,  общаясь  на  иностранном  языке  и  решая  предлагаемые 
ситуативные  задачи.  Таким  образом,  преодолевается  языковой  барьер  и 
возникает  речевая  инициатива  -   основной  фактор  владения  иностранным 
языком.  В  конце  первого  цикла,  который  длится  около  месяца,  слушатели  уже 
могут  изъясняться  на  иностранном  языке,  начинают  читать  прессу  и  смотреть 
новостные программы.  Третий цикл закрепляет навыки, полученные ранее.
Слушатели  курсов  активно  участвуют  в  дискуссиях,  высказывая  свои 
мысли  о  прочитанных  произведениях  и  просмотренных  фильмах,  приводят свои 
доводы, опровергают мнения оппонентов.
4. К ом м уникативны й метод.
Этот  метод  был  впервые  разработан  в  Кембридже  более  50  лет  назад 
специально для изучения английского языка иностранными учениками.
Коммуникативная  методика  дает  возможность  получить  стройные  и 
устойчивые  знания,  так  как  упор  делается  на  обучение  студентов  активному 
общению на языке и развитию всех четырех языковых навыков:
Восприятие на слух (аудирование)  , умение говорить,чтение,письмо
В  рамках  коммуникативной  методики  используется  широкий  спектр 
образовательных средств и приемов: общение учеников с преподавателем-носителем 
языка и друг с другом, игровые элементы, аудио- и видеоматериалы и пр.
Далее  мы  переходим  к  использованию  интенсивных  методов  обучения 
иностранным языкам непосредственно в школе.Мы можем предложить варианты 
применения интенсивного метода в обучении иностранным языкам в школе.
Хронологически,  интенсивный метод в средней школе применялся вначале 
на  внеклассных  и  кружковых  занятиях.  Рассмотрим  возможности  применения 
интенсивных  методик  в  школе  по  трем  аспектам:  соотношение  количества 
учебных  часов  по  интенсивной  методике  и  по  государственному  стандарту 
средней школы;
сравнение  программ  обучения;  результаты  обучения  по  обычной  и  по 
интенсивной  методике.  Интенсивная  методика  может  рассматриваться  в  двух 
ракурсах
относительно  стандарта:  а)  как  технология,  позволяющая  реализовать 
цели,  изложенные  в  рамках  стандарта;  б)  как технология, дающая  возможность 
превысить уровень обучения, заложенный в стандарте[5,  С.  85].

Среди большого разнообразия моделей  обучения  иностранным  языкам  в 
современной средней школе следует выделить  несколько  наиболее  типичных  и 
зарекомендовавших 
себя 
положительно. 
Это 
прежде 
всего 
самая 
распространенная модель именно общеобразовательной массовой школы - с V по 
IX  класс,  -  которая  по  своим  условиям  обучения  наиболее  соответствует 
требованиям стандарта.
Другая  известная  модель  -  с  I  по  XI  класс  -  представляет  собой  как  бы 
расширенное  изучения  иностранного  языка  в  рамках  общеобразовательной 
школы.  Самым известным и популярным в отечественной методике  в  настоящее 
время  являются  такие  подходы  к  обучению  иностранным  языкам,  как 
коммуникативный,  личностно-  деятельностный,  когнитивный,  социокультурный 
и суггестопедический (интенсивный).Все эти подходы используются не в  чистом 
виде, 
а 
в 
различных 
комбинациях. 
Для 
нас 
важно 
отметить, 
что 
суггестопедический  подход  в обучении иностранным языкам не игнорируется в 
этих  комбинациях,  так  как  он,  благодаря  особой  технологии,  способен  решить 
ряд учебных задач  значительно успешнее,  чем  другие  технологии.  Среди таких 
задач  следует  отметить  обучение  устным  формам 
общения, 
повышение 
мотивации  обучения,  снятиепсихологических  барьеров.
Основополагающими  в  школьном  интенсивном  курсе  можно  считать 
следующие положения:
1.  Взаимодействие  суггестопедии  с  коммуникативным,  личностно­
деятельностным  и  системным  подходами  в  обучении иностранным  языкам.
2.Реализация личности учащегося через иностранные языки.  Только  после 
того,  как  каждое  слово,  фраза,  предложение  найдут  свое  место  на  шкале 
личностных  ценностей,  предпочтений,  отношений  и  т.д.,  они  могут  быть 
использованы  как средство самовыражения,  самоутверждения и самореализации 
личности.
3. Максимальная мотивированность учебных ситуаций.
Интенсивная методика - это система обучения,  которая  появилась  в ответ 
на требование времени.
Начальный этап:
- создание устойчивого коммуникативного ядра;
-  поддержание  глубокой  заинтересованности,  которая  служит  стимулом 
для продолжения изучения иностранных языков на среднем и старших этапах;
- организация активного речевого взаимодействия.
Средний этап:
- активизация приобретенных ранее умений в сфере устноречевого общения;
- организация активного речевого взаимодействия;
-  практическое  освоение  лингвострановедческих  и  социокультурных 
факторов путем создания коммуникативных условий, близких к естественным;
-  возобновление  и поддержание  интереса к изучению иностранного  языка 
и вера в свои силы и способности.
Старший этап:
- совершенствование умений речевого взаимодействия;
-  расширение  тематики,  сфер  и  ситуаций  общения  для  активного 
пользования изучаемым иностранным языком;

расширение 
коммуникативного 
ловаря 
учащихся, 
активизация 
употребление коммуникативно значимых грамматических конструкций;
-  углубление лингвострановедческих и социокультурных знаний путем  их 
реального включения в "живое "  общение;

-  создание  мотивации для дальнейшего  совершенствования  в  изучаемом 
иностранном языке.
Все вышесказанное позволяет сделать выводы о том, что

основным  принципиальным 
отличием  интенсивного 
метода 
от 
традиционного является распределение времени,
-  интенсивный  метод  не  применим  в  полном  объеме  для  изучения 
школьной программы по иностранному языку,
-  отдельные  приемы  интенсивного  метода  могут  быть  успешно 
использованы на уроках иностранного языка в школе.
Экспериментальная 


Достарыңызбен бөлісу:
1   ...   13   14   15   16   17   18   19   20   ...   27




©emirsaba.org 2024
әкімшілігінің қараңыз

    Басты бет